Ðavolji moje duše je kroj
Nad srcem bije rogatog broj
Crna mi krv k'o gavrana soj
Veèni pogled ka smrti je moj

Meso što nosim ðavolu kosim
Po mudrosti sudim tamu da probudim
Zadahom gneva, slabost odoleva
U gordosti moga, od crnila zloduha

Oko je moje bezdano, duboko
Do granica gde svetlost nema lica
Gde ponori sustižu ponore
A led'na duša u kiselom pere
Gde glasovi raðaju jauke
A sene zloslutne od iskona muke

[Kozeljnik, 7509-7512]